Sreća je u malim stvarima

Priznajem.

Generalna — Autor tuzna @ 21:27

Evo,priznaću. Ja sam ta i ta i imam užasan strah od samoće.

Nisam od onih tipova koji,kad su nervozni,žele samoću. Naprotiv,uopšte ih ne razumem. Ja prvo nazovem bilo koga sa liste svojih voljenih ljudi,i ako mi se neko ne javi nervoza postane još gora. Čim im čujem glas,nastupa moja oaza mira i sve prestaje. Kad sam tužna/srećna/iznenađena, takođe.

Nisam od onih tipova koji uče sami. Ništa ne naučim ako provedem 24h u praznoj sobi, ali za dva sata sa nekom dragom osobom u stanju sam da pomeram planine.

Eto,priznala sam...

Zato ga ne razumem. Zauzet je. Kako to možeš biti zauzet,i čime što ne želiš da podeliš sa sebi dragim osobama? Ne razumem. 

Ni ne trudim se. Okrećem sebi dragu osobu da je telefonski izgrlim, pa da nastavim da učim.

Totalno naopako danas...Prija čoveku poneki naopak dan.

Danas

Generalna — Autor tuzna @ 11:08

 

Pre godinu dana u ponoć sam poželela neku totalno bezveznu stvar. Nešto sitno i nebitno. Par sati kasnije po licu mi se prosula voda sa noćnog stočića..tek tako,sama od sebe. Kasnije sam shvatila značenje svega.

Pre tačno godinu dana, na ovaj svet je došao smisao mog života u formi plavooke bratanice. Popodne istog dana,majka je imala tešku nesreću. Bogu hvala,danas su obe žive i zdrave i slave svoj prvi rođendan.

Ove godine, došlo je do prezasićenja stresom. Moje telo počelo je fizički da se brani od nervoze i da mi šalje znake da će se raspasti ako tako nastavim. Ono što shvatite dok brinete o zdravlju svojih najmilijih ili čekate rezultate svojih analiza,jeste da vas apsolutno nike briga za broj poena na kolokvijumu ili izgubljenu godinu studija,ili da li vam je neko prvi pisao. Ono što osetite kad zbacite sa sebe teret obaveza, željenih i nametnutih, odredite prioritete i pametan pristup stvarima, jeste zahvalnost Bogu što vas je čuvao i kad sami sebe niste.

To želim danas da objasnim sebi. Ustajem na desnu nogu,pevam,učim i uživam u tome. Pratim svoj zacrtani put...

U ponoć ne poželeh ništa. Sitne su naše želje u odnosu na to što je On za nas isplanirao...

Bog se javi, dragi ljudi. Dao nam zdravlja i spokoja. Više nam,realno, ni ne treba. 


Želje

Generalna — Autor tuzna @ 23:55

Želela sam da te sretnem. Da uđem u taj autobus, sednem na to mesto pored gomile drugih slobodnih, odgovorim na tvoje prvo pitanje,pa drugo,treće i da te posle tristotog prepoznam.

Želela sam da te sretnem. Da pričamo o hemiji, da se smejemo i delimo tajne. Da  se za najkraće moguće vreme ,,skontamo" i ubediš me da se opustim i krenem. Ruku podruku s tobom, kroz sneg,vejavicu i mraz. Ne januara,već života...

Čak i ako se ispostavi da nismo jedno za drugo, već sam ti zahvalna. Neko mi te je poslao da mi kažeš da uvek moram ščepati onaj jedan tračak svetlosti i ne odustajati. Svemir,Bog,Univerzum,ko god...

Neko mi te je poslao da me teraš da budem bolja nego što jesam, da se potrudim da treniram, da nađem smisao u učenju čak i glupih podataka. Baš tog nekog januarskog dana, kad sam rešila da ne krenem u 13h već u 16h, kad sam odlučila da odem malo dalje jer je na ulazu u autobus baš vrućina, kad sam videla tvoje plave oči i sela kraj  tebe.

Nikad nikom nisam tako otvorila dušu i osetila takav talas razumevanja...

Neko mi te je poslao.

Na meni je da te sačuvam.


Powered by blog.rs