Sreća je u malim stvarima

Dani mi te kradu

Danas mi je, dok sam se premorena vraćala sa ispita koji neću položiti, ovo prošlo kroz glavu. Pojavila mi se tvoja objava na jednoj od društvenih mreža i nisam mogla da ne pomislim kako je život čudo. Živ si i zdrav, paradoksalno tvojim tvrdnjama da ćeš bez mene umreti. Doduše, rekao si da će se to desiti ako ja odem. A ti si otišao. Možda zato i ne važi.

Ja sam ostala, zbunjena i prestravljena u kovitlacu tvojih reči, obećanja, postupaka, suza i zagrljaja. Na vrhu svega, kao šlag na tortu-jedno veliko Ništa.

Dani mi te kradu..Svaki dan mi otima deo po deo tebe. Pitam se koliko je takvih delova istinski ikada meni pripadalo? Recimo da nekolicina jeste. Mislila sam-sve. Ali..uvek sam previše mislila.

Ljudi mi te kradu. Kasirka kojoj dotakneš ruku dok uzimaš kusur, kolege sa kojima deliš probleme i nadanja, svakakve osobe koje srećeš u gradskom prevozu. Prodavačica krofni kojoj se nasmeješ dok kupuješ onu istu-sa belom čokoladom i kokosom, majka i otac kojima svako veče poželiš laku noć.

Dani mi te kradu, i ja sam sada, skoro dva meseca nakon našeg rastanka, objasnila sebi da to tako mora. Ako obični, prevrući i neukusni junski dani uspevaju da mi te ukradu, da iz mojih misli izbrišu tvoj glas i sa moje kože uspomenu na tvoje dodire, možda ti i ne treba da budeš tu. 

Možda ću još neko vreme plakati u poprečnoj ulici koja spaja moj stan sa mestom na kom si me prvi put poljubio, možda će još ova crvena kutija puna naših uspomena imati posebno mesto u mom ormanu, ali obećavam ti sada, naučiću da ponovo zavolim sebe i pronaći ću nekog čiji će maksimum truda za moju ljubav daleko prevazići društvene mreže i kukavičko ćutanje.

Vreme je da krenem dalje. 

 


''Moramo uneti sopstveno svetlo u mrak..Niko to neće učiniti umesto nas.''

Generalna — Autor tuzna @ 23:38

Genijalni Bukovski. Svi kažu da je bio lud;ja se pitam-nije li svaki genije u suštini ludak?

Loše je krenulo. Ona to vidi i ljuti se. Ljuta je jer voli da drži stvari pod kontrolom-ona to savršeno radi. Uvek uradi i kaže ono što treba, i uvek uspe u onome što naumi. Ljuti se na mene jer nisam kao ona. Zapravo, nisam više takva. Pira me kada se to promenilo. Viče.

Bežim od nje ne želeći da je čujem. Kažem joj:''Laku noć. Sada ću da spavam.'' Ona pita:''Umorna si?'' Ja odgovaram:''I previše.''

Tužna je. Ona je čak i tužnija nego ja, jer ništa od nje ne zavisi. A ja sam umorna od toga da sve zavisi od mene. Jer ja nisam ona. Ja sve radim pogrešno.

Sada ću da spavam, govorim sebi. Sada ću leći što ranije i ustati što kasnije. Ali, znaš šta? Kad se probudiš, kad god se probudila, problemi će te čekati. Cupkaće pred vratima, gomila njih. Pogledaš li, videćeš da su se uspeli jedni drugima na ramena, čak i na glave;svi žele svojih pet minuta. Svi su ljuti jer ih mesecima trpaš pod tepih.

Zato ne odlazim da spavam. Ali ni ne otvaram im vrata. Samo sedim, gledajući ka tim vratima,čekajući da eksplodiraju. A šta ću posle-ne znam.

U poslednje vreme ni o čemu u ovom životu pojma nemam. 


Dark nights

Generalna — Autor tuzna @ 00:30

Alergijska kijavica.

Damien Rice.

Ista knjiga, peti put.

Where is that little girl who believed?

I need someone to take me to a dark street and talk for hours with a glass of beer in one hand, and a cigarette in other.

We would talk till the morning and...I'll believe again. 


Četvrtak

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 23:20

Antonije, čuješ li? Previše je tiho večeras.

Dajem sebi oduška i pravim palačinke. One koje on obožava..Bezveze.Sećaću ga se verovatno u najrazličitijim situacijama i moram da se pomirim s tim.

Dok žvaćem, u grlu mi zastaje zalogaj. Stigla mi je poruka:''Fališ mi.'' i još jedan šamar stvarnosti. Zašto to radi? Zar mu ego nije dovoljno narastao kada sam 'pukla' i sve mu sasula u lice? Sve neprospavane noći i suze. Rekla sam mu da mu želim da ga svaka zaboli. Kukavica, obična. A mogla sam da se zakunem da je on ono najposebnije što moram da čuvam do kraja života.

Ma..Pusti ga. Ne podsećaj me. Sve je to smešna navika koja će izbledeti. Problem je u stvarnosti:nije dovoljno šarena. Ovih dana je, zapravo, intenzivno žuta, ali šta vredi? Žuto nije moja boja. Samo se preznojavam i gušim od teškog vazduha. Nije nam godina, Antonije.. Većina stvari ne ide onako kako želimo. Baksuze mali. Hajde, umešaj prstiće i prefarbaj kulise u dugine boje.

Jer, životni točak sreće i nesreće ipak se okreće, zar ne?  


Tesna duša

o meni.... — Autor tuzna @ 21:53

Teško je.

Svaki segment duše zaboli.

Previše sam osetljiva, sa dušom na vetrometini;

previše sam krhka i neću to nikada zaista shvatiti

niti imati snage da se promenim.

Od ovog tupavog srca svako uzme koliko mu odgovara..

Ostalo je još par mrvica.

Noćas se, na svojoj malenoj terasi, s knjigom u rukama,

zaboravljena od čitavog sveta,ogrćem tim mrvicama duše.

Izdrži. 


Drvo života

o meni.... — Autor tuzna @ 22:11

Zajedno sa nas dve, našim entuzijazmom i akademskim snovima, u stan u prestonici preselilo se i malo drvo života. Šalile smo se da je maleno kao i mi naspram života, naspram velikog grada i svega sa čim treba da se suočimo. Obećale smo da će naši živeti duže od kaktusa Keri Bredšo u seriji. I drvo, i snovi.

Prve godine zalivale smo ga na smenu. Stacionirale smo ga posred sobe i nije nam smetalo; pazile smo da ne zakačimo prkosne zelene listove prolazeći pored njega i da ne zaboravimo da osvežimo zemlju ponekad.

Jedna se odselila. Došla je neka treća koju cveće nije zanimalo. Nas dvoje smo ostali udruženi. Premestila sam ga u svoj deo prostora i izgledao je sve bolje.

Inače ne volim simboliku i ideje tome slične, ali nisam mogla da ne primetim da se zajedno sa mojim osećanjima menjalo i to drvo života. Posle jako teške godine na fakultetu i stresa koji ju je propratio, ono kao da je saosećalo-morala sam da mu isečem jednu granu. Onu prvu, koja se i doselila sa nama.

Onda su me nešto toplije temperature zavarale, i ostavila sam ga na terasi. Te noći je temperatura otišla u minus i moje drvce se prehladilo. Počeli su da mu opadaju listovi, a zajedno sa njima i moji snovi su se rušili. Ispiti se nisu dali, on je otišao,a i od biljke je ostalo samo osnovno stablo.

Danas sam rešila da je oživim. Kupila sam, umesto narandžaste, veliku zelenu saksiju sa uzdužnim prugama, novu zemlju i provela popodne na terasi.

U jednom trenutku, pre par meseci, sa jedne grane otpao je mali, tek ozeleneo listić. Bilo mi je žao da ga bacim, pa sam ga uvukla osnovom u zemlju, i na to zaboravila. Taj maleni list je mesecima rastao i svom silinom pružao žilicu, dok se nije spojio sa glavnim korenom. Sada ponovo rastu zajedno. 

Ne mogu da opišem koliko nade mi je uneo. Toliko da sam se smešila čitav dan. Pažljivo sam ga prenela, trudeći se da ni na koji način ne poremetim njegovu borbu za opstanak. I, mislim da znam šta to znači. Ponovo ćemo mi olistati, i porasti ogromni, do neba. Zajedno, kao i prvog dana.


Powered by blog.rs