Sreća je u malim stvarima

O detinjstvu

Generalna — Autor tuzna @ 12:59

Ne znam za vas, ali meni je prva asocijacija na detinjstvo-toplina. Ako zagrebete ispod površine, pojam topline obuhvata gomilu stvari: bakine priče dok sa osmehom na licu uspeva da savlada četvoro žgebaca koji su jedno drugom do ramena i pazi ih dok u horu hrču popodnevnu dremku; maminu strogoću i obavezne poljupce za laku noć; bratove 'bombe' od sode bikarbone, naše deljenje sobe od 10 kvadrata koja je bila najsrećnije mesto na svetu, svađe i smicalice, tatino golicanje; dedine reči utehe kad god je njegova miljenica cmizdrila; određena mesta za stolom(najmlađi uvek u ćošku! osim ako vam se trogodišnjakinja izmigolji jer je premršava pa sklizne pod sto, što je neka sasvim druga priča), praznici i poštovanje apsolutno svakog običaja, restrikcije i okupljanje u gorepomenutom sobičku dok ponovo ne uključe struju...

Gledali smo crtaće iz kojih smo mogli mnogo da naučimo, ponekad i horor filmove-dok mama ne uđe u sobu da proveri jesmo li zaspali.(kasnije smo shvatili da postoji daljinski upravljač, što nam je skratilo muke oko trčanja do televizora, gašenja i uskakanja u krevet u tih nekoliko sekundi, dok se ona pravila da ništa ne čuje)

Još jedna vrlo jaka uspomena je-deljenje. Bila to torta, kesica čipsa ili jedna jedina bombona koja je ostala u kutiji-moralo se deliti na tačno onoliko delova koliko je članova u tom trenutku u kući. I verujte, nema tog slatkiša koji je ukusniji od osmine bombone koju jedete pored svojih najmilijih, dok se kroz kuću ori smeh i sve banalne svakodnevne priče..

Ne hvata me nostalgija, jer nas je majka celog života učila da prihvatamo-sve što se dogodi može se i mora preživeti, svaka promena je dobrodošla i jedino su te promene siguran znak da negde idemo i da se naši životi kreću finim, utabanim tokom koji je i jedini pravi-punom parom napred, ni koraka unazad.

Tema mog posta je zapravo jedna krofnica(prasence/mišić/guza/šmizla/žabica/švrća, svi koji su ikada pročitali neki od mojih postova već znaju da sam pekmez i da su deca nešto apsolutno i definitivno najsavršenije što na svetu postoji), koja je postala član naše(šire?) porodice pre tačno tri i po godine. Obzirom na to da u našoj ne tako maloj porodici, sem mene, brata i dve sestre od tetke nije bilo dece, možete misliti koliko je simpatija pokupila mala debela kifla koja nam se 7.10.2011. pridružila ušavši u naša srca na velika vrata.

Pored nje, počela sam da učim sve sa čim se do sad nisam sretala, gledajući kako crna kosa prelazi u smeđe lokne a bebeći izraz lica u nasmešniji i najslađi osmeh,  raslo je moje oduševljenje ali i strah. Hoću li biti dobra starija sestra? Hoće li od mene naučiti nešto? Hoću li uspeti da 'ovo breme posebnosti i na nju nakalemim' ili ću samo biti neko ko živi kilometrima daleko i razmenjuje sa njom par reči mesečno?

Stric i strina za sada rade dobar posao. Naša devojčica ima dve najbolje 'dvugavice' i ne zna pola azbuke ali zato zna engleski alfabet, zna glavne gradove Evropskih država i sve što na ovom svetu postoji joj je interesantno. Neretko me njena pitanja, pa i minut proveden s njom ostave vilicom otvorenom do poda, jer me fascinira kako taj majušni mozak funkcioniše i sve oko sebe upija.

Forsiramo stare crtaće koji imaju smisla, umesto današnjih u kojima nešto roze što liči na izduvani balon nečemu žutom što  liči na flašu mleka vanzemaljskim jezikom objašnjava(valjda) koliko ga voli. Bata i seka se trude da joj iz studentskog budžeta kupe sve što poželi, ali su ipak glavni u maženju (funkcionišemo po principu-dok ne počne da plače, nije joj dosta poljubaca) i vaspitavanju tog malog čuda.

Na kraju krajeva, koliko god se mi trudili, ti mali ljudi će iskrama koje im sjaje u očima i ogromnom radoznalošću postići svoj cilj-a on je, zaista, i smisao života-biti i ostati dete.

-Malena, hoćeš da dođeš kod seke da se igramo?

-Gvedam crtani.

-Pa?

-Seeko, ne mogu da gvedam i da pvicam istovemeno!

Laughing 


Smisao.

Generalna — Autor tuzna @ 22:19

Pocelo je svakodnevnim plakanjem. Povredili su je. To je i normalno. I, na njenu zalost, nije ni prvi ni poslednji put.

Proslo je neko vreme..Ne tako dugo. Ipak, dovoljno da shvati-mora da ustane i ovaj put.

Kupila je zuti lak za nokte. Pocela je da crta nasmesena lica pored dosadnih lekcija.

 ***

Niko nije rekao da je zivot lak.. Ali, zivot ima smisla. Zahvalna sam Onom gore sto me cuva dovoljno da svaki dan mogu da naucim nesto novo.

*** 

U mom stanu trenutno se cuje lupkanje kise po prozorima, zvuk kipuce vode na sporetu i suskanje 139.stranice knjige. Zvuk mog (ne)uravnotezenog disanja, dok misli cute... Prija mi ta promena. Smajli ce sa stranica Farmakologije uskoro preci i na moje lice. Obecavam.


Ma, kog me Boga za tebe pitaju?

 Da, volela sam ga. Možda i previše. Možda sam se nadala da ćemo trajati zauvek. Eto...Rekla sam!(pa psovka)

 Volim ga kada je pored mene. Volim ga kada brine o meni. Kada je sa moje desne strane dok šetamo trotoarom, 'za svaki slučaj'. Volim njegovu masažu kad se premorena vratim sa fakulteta. Volim ga kad je prehlađen i kenjkav, jer tada mogu da brinem o njemu, za promenu. Mogu da mu kuvam supicu i da mu prolazim prstima kroz loknice dok mi leži u krilu.

Volim ga kada gleda utakmicu, a ja spavam na njegovim kolenima, jer neću da idem u krevet bez njega. Volim ga kada mi sprema doručak i budi me mirisom kafe kao Šurdu u seriji. Volim ga kada me slika i kroz objektiv primeti da sam tužna, pa se seti razloga i stane kraj mene.

Volim ga kad citira prastare filmove dok se svađamo. Volim ga kad me grli jako, najjače, dok plačem. Volim ga kad me grli dok nosim njegovu veliku odeću. Volim ga kad mi pokazuje svoj grad želeći da budem tamo gde je i on svakodnevno.Volim ga kad iznenada pređe 1100km da bi mi prvi čestitao rođendan.

 Volim svaku sekundu koju smo proveli zajedno...

Mrzim svaki kilometar koji nas razdvaja.

Mrzim što je tvrdoglava budala koja ne želi da izgubi ponos zbog ljubavi.

Mrzim što smo se, očigledno, sreli u pogrešno vreme, a možda malo i mrzim što smo se uopšte sreli...

''Dođavola sve, dođavola sa mnom..Odlazim-a volim te..'' 


The end of one period.

Plakala je puno tih dana. Da ju je neko posmatrao, shvatio bi da ni sama ne zna zašto plače..Šta god bi počinjala da radi, suze bi se iznenada slile niz njeno lice. Pitala se koliko ih još ima..Ima li kraja i dokle će.

Tu noć je mučila sebe, naterala se da se seti svakog njihovog dana, svih lepih stvari naravno, zabadajući sebi još po koji nož u srce koje je on već prilično duboko ranio.

''Prođe sve, ali ostane bluz...'' Tako je nekako, kao u pesmi.

Prođe sve, ali ostane gomila stvari sa kojima nije znala šta će.

Gomila reči, što ispisanih, što izrečenih...

Žensko srce je užasno, kao da svesno traži razlog da se povredi...

Na kraju, razmišljajući delom razuma koji je još uvek funkcionisao, znala je šta će...

Kao i svaki prethodni put. Pokupiće deliće i ponovo ih spojiti u slagalicu.

Nekad..Sigurno.. 

 


Powered by blog.rs