Sreća je u malim stvarima

Uzdah.

o meni.... — Autor tuzna @ 22:45

Ja sam od onih što najviše ćute
kad najviše pričaju;
od onih, koje nećeš shvatiti
misleći da ih shvataš.
Od onih ljubitelja snova o dalekim,
najdražim gradovima i obalama reka.
Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam od onih prefinjenih
što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih
koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.
Od onih, što po njihovom biću lebde
i beli i tamni oblaci.
Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od onih
što otćute svoje najdublje istine
da im ne bi narušili mir
ili ukrali dušu,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na putu
što vapi mnogo ljubavi.

Ja sam od onih
što ti nikada neće otvoreno reći
kuda plovi odjek njihovih misli
a biće tužni, ako ih ne shvatiš.
Od onih, što vole osetiti
one prelepe treptaje
u vazduhu i sebi;
od onih ružnih spolja
sa unutrašnjim biserima.

(ukradeno sa https://srebrnastopaperje.wordpress.com


Negde skriven u meni lelujaš, maziš se s mojom čežnjom, nedostajanjem hraniš moj strah.

Ja sam ona koja ti nesvesno otima ćebe po celu noć, ona koju budiš mazeći je po obrazima prvo nežno, a onda malo jače, da ne bih pomislila da mi bubica šeta,

ona koja plače zbog sitnica i uplakana te čeka da te pita da li je voliš(time te izazivajući da je, tako uplakanu, zavoliš još malo više).

Ja sam ona koja ti pravi romantične poklone iako nisu u tvom 'fazonu', ona koja grli prejako a voli najtiše,

ona koja nosi tvoju majicu iako joj je tri broja veća, 

ona koja čuva tvoj glas u bubnoj opni za trenutke kad neće moći da ga čuje uživo.

Ja sam ona koja ti ljubi svaki milimetar lica u želji da ti prenese svoja osećanja, 

ona koja mrzi kišu i svađa se s maglom, ona koja previše priča.

Ja sam ona koja te ubeđuje da počneš da slušaš Balaševića i čitaš neke dobre knjige,

ona koja će pokušati da te pobedi u komplikovanoj kompjuterskoj igrici-bezuspešno,

ona koja svako veče očekuje tvoj mini-roman za laku noć u kom po petstoti put objašnjavaš zašto(i koliko) me voliš, jer samo tako lakše zaspim. 

Ja sam ona koja se na ulici okrene za svakim ko miriše na Bvlgari, nadajući se da si možda došao da me iznenadiš i da je čekanju kraj,

ona koju trpiš, tešiš i ubeđuješ da može da pokori svet,

ona koja je neobična, naporna, uporna a povodljiva, tvrdoglava i da sam ikakva drukčija, znaš da me ne bi ovoliko voleo.

 ''Sve počne kad ti pred nekim stane srce,

pa zaboraviš na igre

zaboraviš na sve one mangupske fore,

za ego napraviš lomaču,

uspavaš strahove,

na večni počinak pošalješ cedulje

pijanom rukom ispisane adrese i telefone,

nemaš ništa pred sobom sem želje i nade,

snova koji su se odjednom slili u trvokju glavu kao iznenadni letnji pljusak na moru

i tako, plešeš i pevaš po kiši-a ona priča,

a ona se smeje,

kosa joj izvodi lupinge po tvom licu 

a ti ništa

ni reči,

 vezana vreća, nema te u svom telu, 

nema te u svojoj glavi,

izgubljen lutaš-mirišeš snove...''


Ako ne ide po planu, ide po sudbini.

o meni.... — Autor tuzna @ 12:55

Naiđe, ponekad, trenutak u životu kad ne znaš šta ćeš. Mogu mi do sutra pričati da je život tek preda mnom, da nema razloga za pesimizam, da se ne dam i ostalo. Tužnoj devojčici naiđe tužna minuta, i tu reči ne pomažu.

Danas sam imala malecni neuspeh, u odnosu na sve druge-ništa značajno..Ipak, bio je kao kapljica koja je prelila čašu. Sela sam na prvu slobodnu klupu i zažmurila dozvolivši da mi se sve neisplakane suze sliju niz obraze. Obrisala sam ih tek kada je dunuo vetar, a koža mi se naježila od mnoštva slanih kapljica.

Kad naiđe loš trenutak u životu, pritisnem u glavi onaj znak za pauziranje filma i rešim da odmorim. Kupim sebi veliku čokoladu, i dok mi se topi u ustima, pokušavam da se setim nekog srećnog trenutka.Da uhvatim onaj lepršavi cilj zbog kog sam i počela svoje bitke.

*

''Znaš,ovo nikome nikada nisam ispričala'', govorim mu dok stojim ušuškana u njegovom zagrljaju, ispred velike gvozdene kapije na kojoj je krasopisom ispisano:Herzlich Willkommen an der Goethe-Universität! .

Srce mi ubrzano lupa dok oči lutaju sa glavne zgrade, preko širokih zelenih travnjaka do sitnih zgrada rasutih po posedu.''Prepoznajem ovaj osećaj.''

Kada sam 2012. godine prvi put videla natpis Фармацеутски факултет na beloj niskoj kapiji 1054km daleko odatle, kraj mene je stajala najvažnija osoba u mom životu, nežno mi mazila dlan i rečima me ohrabrivala. U mojoj glavi vrtela se jedna jedina misao:''Bože, molim te, želim da uspem'', toliko jaka i puna neke neobične snage da sam osećala mučninu, uzbuđenje, sreću i strah u isto vreme.

Opet taj osećaj. Već stvaram sliku u svojoj glavi-u pauzama bih dobijala njegove poljupce, a na diplomiranju će sedeti u prvom redu dok ja bacam kapu visoko ka nebu a suze radosnice mi magle pogled.

*

Kažu da je dovoljno u nešto verovati. Svim srcem i mislima, i ostvariće se.

Danas pauziram od života, i smatram tu priliku privilegijom jer je mnogi nemaju. 

Danas ubeđujem sebe da vredi živeti tako što žmurim i maštam, plačem i smešim se istovremeno.

Bože, molim te...Želim da uspem. 

 


Powered by blog.rs