Sreća je u malim stvarima

Countdown

Osim sto odbrojavamo do Nove godine, odbrojavamo jos 21 dan do njegovog dolaska :) 

Zao mi je sto ti nekad ne pokazujem sve sto osecam, bebane. Danas mi je, na primer, bio los dan. Jako los.. Nisam dugo plakala, a onda mi se srce preplavilo osecanjima-sreca zbog tvog ranijeg dolaska, strah od skorih ispita, tuga zbog glupe daljine.

Cesto mi se desi da bas osecam da bih sa tobom mogla da probam onaj stari marketinski trik koji zovu "Zauvek". :)


Volim te.

Generalna — Autor tuzna @ 22:11

Eto tako, cisto radi reda, bas danas imam potrebu to da ti kazem.

Da, da, bas tebe. ;) 


Welcome back.

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 21:54

Antonije, nedostajao mi je ovaj grad. Znam, greska je sto sam nesto cekala i sto sam se prepoznala u jednoj recenici...To vec odavno nije moja stvar.

Ipak, prijalo je podsecanje na to sta sam nekada izazivala u tudjim srcima, sta sam prezivljavala i kojim intenzitetom...Podsecanje na to koliko vredim.

A vredim mnogo.

I evo me tu, scucurena Mala devojcica na svom krevetu kao na oblaku, cmizdrim i pozdravljam se...Ponovo pruzam ruke hladnom beogradskom vazduhu, nedokucivim ljudima, nezaustavljivim satovima, i plasim se kao da je prvi put.

Nedostaje mi, iako ne bi smeo. Ne ponovo. Ne svaki put kad me neko povredi. Ne uvek miris njegove kose na mom jastuku...

Laku noc, Entoni. Put nas ceka. Hajde sa mnom...Ne ostavljaj me nocas samu.

Kad se osvrnem iza sebe i pomislim na vreme koje je proslo,  zakljucujem da, ma koliko sivi i prazni rodni gradovi bili....Iza svakog ugla osecas se kao kod kuce... U parku se setis prve ljubavi, iza ugla prve setnje, padova biciklom, zagrljaja, sreca i tuga....

I shvatis da se i gradovi mogu voleti, sivi i prazni jer su i oni nas voleli kad smo bili u slicnom stanju... 

 


"Laku noć, samoćo, idem, a ti nisi pozvana.''

Generalna — Autor tuzna @ 23:59

Žurba, obaveze, jaka kafa, pogrešna kafa,

pogrešne osobe, nova cedevita, namerni gresi,

užasno nedostajanje, hladne večeri.... 

Svakodnevnica.

Sedim, čitam. Povremeno uzimam telefon, pošaljem mu dozu ljubavi i od njega uzmem snagu za dalje. Hladna je noć, jedna od onih u kojima ne volim to što radim, jedna od onih koje ne miluju, nego šamaraju već crvene obraze. Ako podignem roletne, videću da komšija sa drugog sprata opet gleda utakmicu, a čuvar ponovo hrče na radnom mestu. Nadam se da sanja toplinu.

Ovih dana ne dozvoljavam sebi da razmišljam o životu, jer znam kuda bi me to odvelo; previše propuštenih šansi, dobrote podeljene unaokolo, iskrenih obećanja neiskrenim ljudima. Usred ovog pisanja naglas izgovorih ono što mi je mesecima u glavi:''Svi lažu.'' 

Laž je da ste nekome neophodni, laž je da će išta trajati zauvek, laž je da će neko obavezno hteti da vas vidi. Nažalost, svet(ili samo komad Brdovitog Balkana na kojem obitavam) je otišao u Honduras. Ispitivali smo ljudsku izdržljivost koliko god smo mogli, dok nismo došli do srži, a srž nije slatka i šarena-crna je, i smrdi na trulež. Epilog se zna. Na ovom čarobnom mestu nema više prostora za te banalnosti.

Kad kročim van svog utvrđenja na ulicu, jednostavno pritisnem prekidač. Navučem slušalice, isključim zvuke teških uzdisaja, mirise problema i teskobe, prizore svakojake. Navučem osmeh, onaj blaženi bezbrižni osmeh koji iza sebe krije Njega u mojoj glavi, zvuk njegovog glasa na mom jastuku, osećaj maminog zagrljaja, toplinu kada si kod kuće...U tim trenucima nisam sama, niti usamljena, nervozna, ništa.

Žao mi je, tugo, nemam vremena. Žurim.

Baš ovih dana gradim jedan kineski zid.

Čuvam ono što je moje, danas ili zauvek. 


Powered by blog.rs