Sreća je u malim stvarima

Ne daj me, vise nikad nikome...

posveceno — Autor tuzna @ 10:24
"...Cijeli zivot cekam 
slomljenog srca da suze mi
obrises sve..."
 
Čarobno jutro je ono u kojem hladni jesenji vazduh magli prozore, a ja ležim ušuškana ispod dva ćebeta i slušam njegov glas...Imam snage za sve što poželim...
Zamišljam zimu u našem gradu, trčanje po bljuzgavici, kafu i kolače u našoj poslastičarnici u Beogradu, i poljupce za svaki kilometar koji nas razdvaja...
 
Mala devojčica ponovo nestrpljivo odbrojava...Još samo 49 dana!

The walk has all been cleared by now, your voice is all I hear somehow..Calling out winter...

Osećaš li miris zime u vazduhu?

''Kakav je to miris?'', pitaš me.

Dugo ćutim, ne znajući da opišem.

Imaš nov tamnosivi džemper i širok crni donji deo trenerke.

Ja nosim helanke, pufnaste termo čarape i vuneni džemper.

Ležim ti u krilu, tvoji prsti se igraju sa mojom kosom. 

Na stolu vruć čaj koji isparava.

Kroz prozor vidimo prve pahulje.

Pogledaš me, nasmešiš se.

Ljubim te u obraz.

-Ovakav, odgovaram.


Zvuk lomljenja stakla.

Generalna — Autor tuzna @ 10:51

Ostala sam jaka sve dok se poziv nije završio, hladna, neprepoznatljiva.

A onda se sve u meni slomilo. Sve bivše ljubavi, propale, sve izgubljene srodne duše, i Ivan, i Milan, i Mladen, svi do jednog i njihovi glasovi u glavi, i identične situacije, i suze nimalo slične ovima koje sada kaplju po tastaturi...

Vreme je, dakle, da Karma naplati svoj dug...Za tebe, za njega, za svakog. Meni. Sada.

A onda se setih još jedne rečenice. Ista rečenica, pre tri godine...Samo On mi nije rekao tu rečenicu, jer nije imao hrabrosti...Da je imao, znam da bi rekao, i to ne rekao, nego vrištao, lupio mi šamar i rukom, ispljuvao na mene sve što sam zaslužila za vreme tokom kog sam izmišljala nove i nove i nove...i nove razloge...i još razloga...do besvesti...do iznemoglosti...dok ne bi otišao da trči i vratio se da me voli ponovo, čak i takvu, emotivno hendikepiranu, izopačenu, nezasitu ljubavi koju niko nije dobijao kao ja...ali ja sam tražila još...

Ako ikada prestanem da plačem, promeniću se...A znam da neću prestati...Ali ću se promeniti...Ako ne za tebe, onda za njega, za onog tamo ili nekog petnaestog...Uložiću ljubav u sebe, za promenu...Ako ikada uspem da zaustavim ove jebene suze...

A znaš li šta me najviše boli?

To što si ipak u pravu. 


Želim

Generalna — Autor tuzna @ 17:54

Da si tu negde, malo bliže, da imamo svoj raspali auto, Fiat Pandu iz '99 na primer,

da sednemo u auto i kažeš:''Srećo, vodim te na palačinke!''

i ja usput smišljam koje ću naručiti,

a ti zaljubljeno gledaš u moje ukrštene prste na kolenima,

i pričaš, pričaš bez prestanka, srećan i ispunjen...

Da deinstaliram Skajp i više nikad ne poželim da ga koristim,

da me od najdražih ljudi razdvaja samo par kilometara i želja da ih vidim,

da pljunem na kilometre i nasmejem se životu u lice...

Da mi je jedan takav... 


Dragi dnevniče...

Dragi dnevniče... — Autor tuzna @ 17:22

Jutro je prošlo osvežavajuće.

Ponovo se sklapa rubikova kocka. Sve su ovce na broju. Moj je život Švicarska. Hm...

Pa, neka od tih rečenica bi svakako mogla opisati moje trenutno stanje.

Jutro je prošlo osvežavajuće jer više ništa ne boli, ne steže, ne bocka, pritom mislim na sve izmišljene bubice koje su me mučile prethodnih dana, ali i na stvarne bolove. 

Trenutno radim na tome da dragim osobama ostvarim neke ostvarive želje koje se tiču mene, i dobro mi ide. Ima tu par dugoročnih planova, nadam se da mi ih Karma(bitch) neće opet kvariti.

 Došlo je podne, moje omiljeno doba dana, jer sad postajem vredna, kreativna, i upornija nego ujutru. Godina je tek počela, a mene već čeka hiljadu obaveza, i hvala Bogu na tome.

U potrazi sam za cimerkom dok Pirinač ne ostvari svoju ideju da živimo zajedno za godinu dana. Ako ja tada već ne budem daleko odavde...Po tom pitanju, još uvek ne znam šta želim.

Reći ću ti u čemu zaista uživam ovih dana.

U tri do četiri kafe dnevno, miholjskom letu, gledanju filmova sa njim, optimizmu kojem sam se posvetila u potpunosti.

U patofiziologiji, farmakognoziji, farmakologiji, statistici, fiziologiji i ostalim astronomskim nazivima u čiju srž jedva čekam da prodrem.

U batinoj dukserici, u iščekivanju nekih obećavajućih datuma, u zagrljajima mog malog Miša koji zvanično ima TVI godine, u sanjanju jer verujem da će mi se svi snovi ostvariti...

Dragi dnevniče, ovo je najlepša jesen u mom životu.

Pu, pu, pu. 


''Čekaš me dugo, predugo sama, na tvome satu sad je noć;ti stisneš jastuk i kreneš na put, snovi ti dođu upomoć..''

Mislim na to koliko sam sa tobom srećna, i ti mi pošalješ jedan od onih romančića, koje čitam pred spavanje,ušuškana u ćebe zamišljajući da su tvoje ruke.

Ponovo, sa osmehom se uspavljujem...

I kažem ti: moja polovino, srodna dušo, živote.

Ako ovo nije ljubav,

ne zanima me šta jeste.

Komadiću mog savršenstva...

Nedostaješ mi. 


Powered by blog.rs