Sreća je u malim stvarima

“I eto me ovdje, zaključane u strahu koji mi kupa lice, kosu, misli. Gubim se u njemu. "

Dragi dnevniče... — Autor tuzna @ 17:12

Pokušavam shvatiti: nije to strah pred drugima. Ne zanimaju me drugi.

Nije to strah pred Bogom, jer znam da nisam grešila.

Strah je pred samom sobom. Kako ću 'sutra' sebi u oči pogledati? Već skrivam pogled pred ogledalom.

Godinu dana je kratak period, ili predug, kako se uzme...Za godinu dana možeš da promeniš svoj život iz korena, ili ga protraćiš i ostatak života potrošiš na kajanje.

Bojim se zvuka kvake tog dana. Pouzdano znam da će deo mene otići, jer On odlazi(na sreću, doći će opet, jednog dana), i to je lakše podneti jer ne zavisi od mene. Druga stvar koja visi o tankoj, pretankoj niti, zavisi od toga hoće li me ruka zaboleti od držanja te niti drhtavim prstima, hoću li uspeti da spasem majušnog pauka koji na njoj visi ili ću, usled straha od tog pauka i drugih iracionalnih strahova, trgnuti prste i tim malim pokretom slomiti čašu koja se više nikada neće stopiti u savršenstvo...

Izbori se, kažu, ali hiljadu udaraca bičem po tuđim leđima druge ne boli-poznato je... Drži se, kažu, biće, daće Bog da bude. A ja ne znam ni da li sam zaslužila još jednu želju tog divnog Boga koji mi je do sada svaku, sve do najsitnijih ispunjavao.

''Ma, to su neki stari racuni. Zastareli. Još od zvezda. Ko ce ih naplatiti sad, uveliko po povratku u trnje?
Per aspera ad astra...
Slutio sam da se za tu relaciju vadi povratna karta. Od samog pocetka nešto mi je bilo sumnjivo. Kad se dogodilo to što se dogodilo i kad sam krenuo na dugo putovanje nazad u svakodnevicu, pokušao sam sebi, kao razumnom coveku, da objasnim da je tako moralo biti, i da sve to sigurno ima i nekih dobrih strana.

Samo, još nisam otkrio nijednu... ''


Sitnice

Buđenje u njegovom zagrljaju.

Neočekivani poljupci po vratu dok učim.

Plakanje na ramenu koje miriše na Bvlgari black.

Kafa u krevetu. 

Poljupci u obraze

Poljupci u čelo

Poljupci u nos

Poljupci u bradu koja bocka

Poljupci u mišićave ruke

Poljupci u sklopljene kapke. 

Podeljena voćna salata.

Vruća pileća supica.

Igranje WOTs u dvoje.

Majstorisanje po stanu.

Samo saznanje da mogu da ga zagrlim i poljubim kad god poželim...

čine život savršenim. 


Sreća je u malim stvarima.

Generalna — Autor tuzna @ 00:43

Sreća je pozadina teme bloga koja mi uvek izmami osmeh.

Sreća je čekanje.Još samo 2 dana.

Sreća je i nesreća koja nas ujedinjuje.

Sreća je odlazak kući, u kakvom god stanju zatekli i zidine, i ljude.

Sreća je spavanje u njegovom krevetu, u njegovoj majici.

Sreća je spavanje u ičijem krevetu...kad dočekaš.

Sreća je lek protiv glavobolje.

Sreća je dodatni ispitni rok.

Sreća je dupla turska pred ispit. 

Sreća je mamina musaka.

Sreća je snajka koja je kao sestra, najrođenija.

Sreća je kad imaš na čijem ramenu da se isplačeš.

Sreća je bakica koja mi prodaje domaću štrudlu s makom. 

Sreća je moja baka koja će mi je za par dana umesiti. 

Sreća je u činjenici da će ovaj moj mali kutak napuniti 7 godina trećeg oktobra, a da još uvek ne možemo jedno bez drugog. 

Sreća je Antonio, kog poklanjam trogodišnjoj sestri na neodređeno.

Sreća je odbrojavanje, borba, loša muzika uz dobre cigare.

Sreća je život,

samo ako dovoljno jako poželiš. 


Jutarnja kafa.

o meni.... — Autor tuzna @ 09:11

Srk, pa duboki uzdah.

''Malena, ko još pije jutarnju kafu sat i po?''

-Ja, odgovaram.

Srknem, pa odlučujem o smislu života. Tražim onu borbenu sebe da umesto mene izgura novi dan. Ovaj slabić koji sad vlada mnome mi se nimalo ne sviđa. Fuj.

Srknem, pa shvatim da te volim još malo više, jer treba da čekam još malo-manje. :)

Srknem, pa se isplačem zbog svega što boli..

Nije to samo jutarnja kafa, dušo. Da nije te jutarnje kafe ne bi bilo ni ovog mog srca blesavog, baš ovako izvajanog, koje toliko voliš.

Da nije te jutarnje kafe, sve bi bitke bile odložene a svi ratovi izgubljeni.

Ovako...Još jedan srk, šlem na ludu glavu, pancir na zaljubljena prsa, i Mala devojčica počinje da pobeđuje. :) 

 


Kako se piše sreća?

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 11:12

Hej, Entoni, budi se!

Plačem od sreće, čoveče. Kada si poslednji put video da to radim? I da blenem u ekran i krstim se triputpotriput? Ne skoro, zar ne? Ustaj onda, lenja guzice, skači sa mnom!

Čoooveče, Entoni, kakav je vatromet ta Nada! Pomuti ti mozak kao neka opasna opojna droga(nije da sam probala, ali sigurno je tako!), podstakne u telu lučenje svih 50000 hormona i eto, sva se kezim i skakućem po kući. Zašto samo sediš tu?Zagrli me!

Znas kako nam je zapinjalo, i zapinjalo i zapinjalo..A vidi nas sad! Pet koraka bliži zvezdama!

Eto, zavoleću jesen...On će me za 14 dana grliti u pauzama između učenja, češkati noću i naterati da volim kišu koja se sliva niz prozore. I znaš šta? Nemoj mu reći, ali voleću je samo dok je on tu! Ipak, dok me grli, a ekran pokazuje samo dobre vesti i svi moji mili i dragi su na broju, zdravi i orni za šalu, u životu ništa više ne tražim!

Entoni, hajde da pojedemo puding! Nek ide život, naspi šećera i cimeta, pusti onu veselu pesmu dok kusamo vruću vanilu pomešanu s lešnikom...Ima nade, Entoni! Ima magije u našem čarobnom prahu! Smile


Simbol.

Moja bajka — Autor tuzna @ 20:31

Šetaćemo pored reke i sresti ženu koja prodaje velike helijumske balone...Prići će joj bez reči i kupiće mi balon.

Daće mi balon.

Neću mu tražiti. 


Slobodan dan.

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 20:16

Počeo je užurbano, jutro ispunjeno obavezama i tremom, uspehom u najavi, glavoboljom.

Onda sam ga pauzirala. Jednostavno, isključila sam zvuke, obaveštenja, glasove, čak i Balaševića, pritisla pauzu i odlutala.

Mislila sam da ću bolje umeti da iskoristim slobodan dan koji je naišao između 500 pretrpanih. Htela sam da šetam nekim nepoznatim ulicama, jedem sladoled ne razmišljajući o kalorijama, smešim se prolaznicima, i sve to polako, natenane, praćeno dubokim udasima prašnjavog gradskog vazduha.

Dani nas, nažalost, nikada ne čekaju onako kako mi čekamo njih. Ovaj današnji me je samo išćuškao iz sebe, proleteo je nekim svojim poslom, i otišao na spavanje.Društvo mi pravi mušica koja se vrzma oko ekrana, Mesec i miris omekšivača za veš...

Uprkos usamljenosti na koju sam navikla, noćas uzimam knjigu.Eto ko je mene čekao, duže od šest meseci, skupljajući prašinu i zavideći stručnoj literaturi s kojom sam se družila.

Ne, ništa još nije gotovo..Mala devojčica je dobila tek jednu bitnu, glavni okršaji je tek očekuju. Ali, kad mozak počne da se puši a uši da pište kao starinski čajnici na vreloj peći, vreme je za slobodan dan.

Od ljudi, učenja, zvukova, kretanja kao takvog. 

Od same sebe. Wink


Powered by blog.rs